Krije me parče otrgnute tkanine, neprovidne, tamno plave da potseća na golubije pero. Ne propušta, ali jede mokro. Krajevi kose skvašeni, osmeh pojeden, očiju uprtih u veličinu bare. Dubinu ne zamišljem, biće kasno. Trčim pa stanem, trčim, odustanem. Znam, čeka me fen, istrošeni ogrubeli peškir i vešmašina željna rada. Znam, i nema nade da će deset minuta sporijeg hoda išta promeniti. Vadim ključeve, nema ko da mi otvori.

, jede me savest jer vas lažem.

derem se na prostor da je varka,

psujem sat, kazaljke i datum,

gužvam postelju tik uz sebe

jer laže da te nema, pokušava da skrije.

.

proklinjem centimetre, kilometre, milje

svađam se sa pilotom, kradem mu sedište

grizem brave, probijam zidove

negujem krila da imaju perje

.

cimam glavom i mućkam boje

prebrojavam redove, slova, pisma

dopisujem slovo odmah uz svoje

ono jedno, gde mu je i mesto

.

cepam knjige, prazne su im misli

palim slike, trebaće mesta

pritiskam prekidače, štekere, alarme

da se istroše, ugase, nestanu za nas

.

sve lampe, sijalice,

svi satovi i kanali

.

sve reči, pokreti

očekivanja, strepnje;

sve teško, bolno, ružno i tromo

sve tuđe, pokušano, srećno zaboravljeno

.

da stane, zamagli se:

da ih smeni tama

i ti u njoj

uz moju ruku

da palimo osmehom samo što nam treba.

, nas.

slušaću sat, precrtavati kalendarske brojke, birati semafore na kojima ćemo stajati zamišljajući dodire za noć. gledaću te skrivenih zenica, sklopljenih očiju, ali direktno i drsko, smireno i upitno jer želim celog da te znam. ćutaću tvoje ime jer njihovo, iako isto, nema snagu da me obuzme, postane uzrečica, rada misao i zapis svakog lista.

, a tada

nakon navrata

bespovratno ću vriskom slamati tuge

Seo sam na staru kožnu stolicu i uzeo prve novine sa gomile, jučerašnje. Mrzeo sam to mesto, ali je bilo jedino koje sam mogao sebi da priuštim.

Zvuk makaza nad ušima, kantri muzika na radiju. Ima li šta gore, pitao sam se. Setio sam se komšinice i njenih dvadeset i četiri mačaka. „Ima, definitivno ima!“

A onda, ušla je ona.

Duga plava kosa: duga plava, ukovrdžana kosa. Spustio sam novine.

Nedelju dana potom došao sam ponovo. Opet jučerašnje novine, opet ista muzika. Ovi ljudi baš su držali do sebe.

Ušla je. Duga plava kosa. Kovrdže i osmeh; opet on!. Svoje mesto, naizgled, već je dugo znala.

-      Sara, kao uvek?

-      Da  - odgovorila je noseći moje oči za sobom.

Glas, glas, glas… njen glas…

Nedelju dana potom ponovo sam došao. Pomislih: „Treća sreća. Možda je, konačno, upoznam?“ Možda? Možda, jednog dana, jer tog dana nisam, očigledno.

Dve godine su prošle, evo, i treća. Još uvek je možda. Možda, možda, jednog dana.

Zavoleo sam kantri. Na ulici se okrećem za svakom plavom kosom i kovrdžom. Sara, Sara. Ima prelepo ime: Sara. Rekla je: „Da“. Možda će i meni jednoga dana reći: „Da“? Graciozno „da“, ponosito „da“.

Da, jesam: izgubio sam za njom glavu. I još uvek se nadam, da. Uzrečica mi je „Da“, uzrečica mi je „Sara“. To je sve što o njoj znam.

Da, nedostaješ mi, Sara.

……………………………………………………………..

Svake srede je ista sreda, ona, za nekoliko nedelja, kada će mu reći zašto je njegova.

_________

Krenuće s namerom, zatvoriti vrata, spustiti ključ na dno tašne; smotanog duvana neće pevušiti niti brojati korake bliže čežnji. Misliće o drugoj, nečijoj, na momente njegovoj, ali dovoljno da je smatra svojom. Varaće me i lagati u lice. Smišljati satima boju i visinu njenog glasa dok vrišti obuzeta snagom oznojenog tela. Kupiće mi ogrlicu, s roze kamenom iako zna da ne volim nakit boje zlata. I biće to u sredu, za nekoliko nedelja, kada ću mu reći zašto više nisam njegova.

On ne zna da znam za sredu. 

zavrištala bez straha da je neće čuti

spustila dlanove na kolena koja škripe

zatresla glavom, brojala do pet

.

i sedela, sedela ne bi li osetila

da mogu, otrgla bih nas iz stvarnosti, docrtala praznoću i nas u sredini; da stvaramo, da saznajemo, da definišemo sami. da nema nikoga pre niti nakon, nikoga pored da nas otima i nosi; tu, u sred ničega, u tišini. da se definišemo sami

Kružim; u glavi, sobi, fotografijama tebe. Cirkulišem, a jedva dišem. Zbunjena sam i sumanuto žudna. Zato kružim; po dlanu, koži, bokovima do leđa.

Ne vidiš me, zmišljaš možda, ali ne vidiš. Nisam na korak ispred niti mi možeš dodirnuti rame. Razdvajaju nas vozovi, brod ili avion. Traže novac i kartu u jednom smeru, pitaju za podatke i koliko daleko. Teraju da planiram, a neću. Ne sa tobom.

Kružim; po mapi, ormaru, koferu sa šifrom. Znaš je, a nisam ti rekla. Promeniću je, ali mi ukradi četkicu za zube. Desno od pidžame, u neseseru sa kremom. Zato kružim; od tebe do sebe, od sebe ka tebi.

Daleko sam, kažu. Mnogo sati, puno nespavanja; višak nervoze i ubrzani puls. Viču o nemogućnostima i brzopletim planovima, a ne znaju da su to laži.

Zastanem pa brojim u sebi. Čekam da me prepadneš, zagrliš s leđa, da me stegneš i usisaš. Stopljeni, negde. Razliveni, u jedno. Sumanuti, ali u skladu. Sami, u glavi.

Tačke. Crvene, želene, plave; žute, ćelave, one koje miruju. Mešaju se, na prvi pogled množe, sve ih je više. Dele se u grupice, kao da kuju planove i zavere. Neke su brže, neke pak nevoljne za kretanje. Malo je onih skrivenih, malo gde se i mogu sakriti.

Ovo nisu tačke.

Rade, nose, prilaze frižiderima sa sladoledom. Ulaze u zgrade, sedaju na klupe, fotelje, ili beton usred hlada. Nose teret ili hranu; vredni su. Mravi. Toliko ih je, a neprestano dolaze novi. Mravi-radilice; žuti mravi. Brzi. Bacaju kokice po podu. Neuredni mravi. Sapletu se pa padnu. Ispuste sendvič. Nespretni. A radni. Krase se ogrlicama, kapama, skupim čizmama; kriju svoju prirodu. A isti su. Mravi.

 Bežimo  od prirode i životinjskih instikata, uporno. Okarakterisani su kao loši. Kao razarajući za društvo. Smejemo se kad nadvladaju, a znamo da su i u nama. Prosti, nenaučeni, dati porivi. Priprosti i pijani. Čine nas istima. Mravima, muvama, lavovima. Čine nas hijenama i lisicama, neke majmunima i velikim zmijama. A ubijamo ih. Koristimo kao hranu. Koristimo kao odevni predmet. Ili se gadimo. Gnušamo.

Nasilno civilizovani, a mravi.

Budim se rano jer volim da gledam izlazak sunca; gledam, dišem, pa čekam zalazak. U krug. Dani cirkulišu neprekidno. Pokušavam da se setim šta sam juče radila, ali mi se meša. I pre dve nedelje je bilo potpuno isto. Obaveze koje mogu da stanu u tri reda sa po jednom rečju. Volela bih da budem nostalgična, ali ne umem. Ili da postoji neko ko me čuva. Da bude tu kada se smejem, ili sam nervozna; da mi pruži ruku ili šamar.

            Moja mama je mlada. Zadržala je svoje godine i bez navike zaboravila da duva svećice. Ja sam mlada i ne sećam se da li sam ikada duvala svećice.

Jutro je sveže, prohladno, ne bih da umanjujem ali, mnogo je hladno. Ježi mi se glava i vrat pa se jeza spušta niz bokove do smrznutih prstiju na nogama. Bosa sam jer ne mogu da zaspim obuvenih čarapa. Kažu da ni ne valja spavati sa čarapama jer zaustavljaju cirkulaciju; lastiš je za to zadužen, verujem. Onaj što je ponekad useca u kožu iznad zglobova, ili je toliko labav pa ne drži. Sve je isto. Zamagljen prozor, do pola navučena zavesa, slika, slike, knjiga. Nemam plin, šteta. Stajem na mrvicu stvrdnutog hleba na podu te tresem nogu i zapovedam, psujem. Snažan je kad odstoji, a preko dana se lako predaje. Ne znam koliko je sati, ne znam koji je dan vikenda, pretpostavljam prvi, opet šteta, grabim čarape i silazim do kuhinje. Ali nemam šta da vidim.

I tako stojim na promaji. Desno je moja spavaća soba, levo zid. I ispucale tapete koje godinama odolevaju svetlosti. Nije li magično posmatrati svet samo iz jednog ugla. Gledati boje, a zanemariti oblike; pratiti čulo, zaboraviti na drugo od njih šest, neki kažu sedam. Da imam hendikep verovatno bih bila jača.

Priznaj, potraga je dugo trajala. Taman kada si odustala, eto ga, ispred tebe, prolivajući kafu po tvojim novim cipelama.

                ”Oh, oprosti”, i iskrivljena usna nespretnjakovića.

Počinješ da navodiš lavine, reke, okeane  zašto su to baš TE cipele, zašto je svaki muškarac ISTI, zašto ti jeupropašćen dan i nekoliko hiljada sa bankovnog računa.

Dakle, da oprostiš nećeš.

         ” Mokre cipele nisu u modi ”,  čuješ u neverici.

Spremna da iskažeš znanje svih ružnih reči i zabranjenih psovki

Odlepljuješ oči od betona ne bi li videla lice tog drskog muškarca.

Naočare za sunce, naravno, spuštaš na vrh nosa.

A on,

on sjaji.

„ Moda je precenjena ”, izgovaraš.

„ Voliš klišee, zar ne?”

Vodimo rat, a ne znamo ni ime jedno drugom. Dva sveta prekinuta ritualima; sudarena, napukla, spremna na borbu za identitet. On i ja. Muškarac i žena. Početak zapisan ili smišljen da zavara.

Odveć izlizane prepirke, ‘milo za drago’, ‘u inat’ i slično; malo vike, zatim ćutnje, suza i kolača; neprespavane noći, tmurna jutra i zapečen hleb.

Da sam znala kako će biti poslala bih mu račun još onoga jutra.

Nekada sam pazila, više nego sada, ili još ranije, pre sedam, devet, dvanaest dana-godina, ne znam. Prošlost je, svakako. Pre pet minuta bilo me je briga, a sada sam potresena. Kada je mrak šetaju duhovi, rekli su mi tada. Idem tako sama, polomljenih misli, ili cigareta i ne uspevam da se sudarim sa njima. Znači, lagali su me. A mislila sam da sve znaju. Onda je došla jesen, vrela kiša je otežala, zamenila termometre onim koji se plaćaju. Ne pružam ruke već gledam kroz prozor.  Pritiskam lice uz staklo i duvam vreo vazduh da mi se ocrtaju usne i nos. Pa brišem rukavom ostavljajući mrlju. I limunada na podu.

Zatvorila sam fioke praveći se da su prazne, i ormare, knjige; obrnula čaše i tanjire. Goli zidovi i nepomična senka; uz usputno pucketanje sijalice. Nisam je menjala mesecima. Pristisnem leđa uza zid i osećam hladnoću. Smetaće mi sutra, taman.

Onda zazvoni poštar na vratima, a mene mrzi da ustanem.

Izgubila sam burmu;

Stomak, sreću i crveni ruž koji se skida mlekom za telo.